Ko je Matija Bećkovič i koliko je on važan za savremeno srpsko pesništvo, ali i za biće našeg naroda, svima je dobro poznato. Kao deklarisani zagovornik ženske emancipacije, javno postavljam sledeće pitanje. Ko je danas pesnikinja raskošnog talenta i posebnog stvaralačkog pečata koja će, kao naš savremenik, jednog dana zaživeti u čitankama? Čini mi se, kada su poetese u pitanju mi i nemamo tako ustaljenu instituciju, još od vremena Desanke Maksimović. Desanka nije medju nama preko dvadeset godina, a sasvim sigurno, nešto važno i lepo u proteklom periodu, dešavalo se i na polju ženskog pesničkog stvaralaštva.

Velika pesnikinja, naša svremenica, jeste svakako Radmila Lazić. Rodjena je 1949. godine u Kruševcu, ali to i nije tako važno, jer pesnikinje su zauvek mlade i zavodljive, a pojmovi kao što su vreme i prostor za njih su potpuno irelevantne kategorije. Radmilina poezija je vatromet emotivnog naboja prepun iznenadjenja. Ona nas tako snažno obuzima svojim drskim i bezobraznim stihom. Njena rima je oštra i pomalo neprijatno iskrena. Pesme predstavljaju redak primer izuzetno aktuelne, urbane, moderne poezije. Zahvaljujući svojoj duhovitosti i pronicljivosti, ona nas vešto vodi od smeha do suza i unazad. Radmila je pesnikinja bez kompromisa, bez straha, bez lažne etike, nepreglednog raskošnog telenta i tople negujuće majčinske nežnosti.

 

TAKVE PESME PIŠEM

Radmila Lazić

 

Trebalo bi da imam novog ljubavnika,

Ovog da se ratosiljam

Kao konzerve kojoj je istekao rok trajanja.

 

Trebalo bi brza kola da vozim

Kroz prozor kosa da mi vijori

Kao kod kakve Rozamunde

Što na konju jezdi.

Takve pesme pišem.

 

Trebalo bi do podne da spavam

Da se izležavam na prostranom krevetu

Kao poleglo žito po “majčici” zemlji.

 

Trebalo bi da ne marim za vreme;

Da ne kaskam, da ne žurim.

Da ispijam dan za danom, do dna- na iskap!

Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom.

Pa, opuške- pod potpeticu!

Reči na žar. Vrućicu u pesme.

Takve pesme pišem.

 

Trebalo bi usku haljinu da nosim.

Ramena krznom da ogrćem.

Visoke štikle na noge da nazuvam.

Da se nafrakam i nakindjurim,

Kao božićna jelka-

Da me ne prepozna ni rodjena majka.

 

Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.

Da pevam i plešem do tri izjutra.

Da sam svesna svojih ženskih draži

Kad mi nekakav pastuv pridje.

Takve pesme pišem.

 

Trebalo bi da me ne dotiču

Žaoke, bodlje, bumbara i osa.

Maramicom kao kap znoja sa čela

Da obrišem svaku boru, brigu.

 

Trebalo bi da imam dovoljno love

Za kiriju, porez i još pride.

Lova dobro dodje kad ponestane ostaloga.

Kad zature se poljupci, kad iscure reči.

S lovom mogu disati na kredit!

 

Trebalo bi telo svoje da sunčam

Na nekoj steni,

Daleko od dokova Sunovrata.

Trebalo bi iz zemlje Apatije

U zemlju Želja da emigriram.

Sve da želim ničega da se ne odričem.

Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam

Žilet veni da primičem.

Takve pesme pišem.

Nema komentara