Najbitniji su rad i trud. Talenat je veliki plus, ali bez rada nema rezultata kaže Jovana Jovanović, trostruka svetska prvakinja u sviranju klavira.

Mlada Jovana Jovanović, iz Jagodine, verovatno nije slutila da će sa svojih 16 godina biti toliko uspešna u svojoj, trenutno glavnoj okupaciji zvanoj – sviranje klavira. Frizura karakteristična za njen budući poziv, minđuše u obliku violinskog ključa, već na prvi pogled otkrivaju da se radi o muzikalnoj osobi. Naime, Jovana je svoje afinitete prema muzici otkrila još u ranoj mladosti i zahvaljujući talentu i vrednom radu, osvojila je pregršt priznanja, uključujući i tri prva mesta na svetskim takmičenjima u Rusiji, Ukrajini i Švedskoj. S obzirom na to da je ovo samo početak, ne sumnjamo da će ih biti još više. Jovana je sa zadovoljstvom govorila za „Portal Mladi“ o svojim počecima, školovanju, iskustvima na takmičenjima i svojim planovima za budućnost.

MUZIKALNA PORODICA

JOVANA PIJANISTKINJAJovana je počela sa sviranjem još od svoje sedme godine, kada je i sama uočila svoju zaljubljenost u grandioznost klavira. Da krv nije voda, potvrđuje i činjenica da je njena mama Emica Jovanović profesor harmonike u muzičkoj školi „Vladimir Đorđević“ u Jagodini, a starija sestra Irina Jovanović je takođe svirala klavir:

Sviranjem se bavim od svoje sedme godine, ali i pre toga sam imala dodira sa muzikom, tako da se nepunih deset godina bavim njome. Moja mama je profesor harmonike u muzičkoj školi „Vladimir Đorđević“ u Jagodini i ja sam još pre upisa išla tamo i isprobavala različite instrumente, da vidim da li mogu da se nađem u nekom od njih. Tako je sve počelo i to je trenutno moja glavna okupacija – kaže Jovana na početku.

Kao mala, imala je tu privilegiju da isproba sve instrumente, ali jedan joj je posebno prirastao za srce, a to je klavir:

Još kada sam bila mala, moji omiljeni instrumenti su bili violina i klavir, ali klavir mi je nekako delovao moćnije. Slušala sam kompozicije na klaviru, gledala izvođenja na televiziji i uvek sam htela da se nađem na mestu onog ko ga je svirao. Sećam se prvog trenutka kada sam sela za klavir, toliko sam bila mala da nisam mogla da dohvatim pedale, a nije bilo ni šanse da dohvatim najnižu i najvišu dirku. Sedela sam kao miš u odnosu na slona. Bila sam ponosna na sebe sto sam položila taj mali prijemni i to me je još više podstaklo da se time bavim. Otkako sam upisala školu, taj osećaj me drži – kaže Jovana.

Gledajući stariju sestru, Jovana je postala dodatno inspirisana. Položila je prijemni ispit za osnovnu muzičku školu, i sve ostalo je istorija:

Videla sam da imam dosta potencijala i talenta i imala sam jaku volju da vežbam. Mama me je dosta podsticala za dalje. Osnovnu školu „Vladimir Đorđević“ upisala sam u Jagodini, u klasi profesorke Bilje Dišić. U međuvremenu sam se povezala sa kragujevačkom osnovnom školom, gde sam nastavila školovanje kod profesorke Natalije Tomić, kod koje sam i dan-danas. Posle završenih šest razreda osnovne, upisala sam srednju muzičku školu „Dr Miloje Milojević“. Profesorka i ja smo se vremenom zbližile, i pošto sam u Kragujevcu, ona mi je tamo kao druga majka –  kaže Jovana.

Zahvaljujući svakodnevnom trudu i radu, Jovana je uspela da postigne maksimalne rezultate. Iako ima tek 16 godina, Jovana u svojoj privatnoj kolekciji trenutno ima oko 30 nagrada, od kojih su čak tri prva mesta na svetskim takmičenjima:

Krajem 2010. godine, imala sam takmičenje u Rusiji, gde sam osvojila prvo mesto. Bilo je ljudi iz 20 zemalja, sa svih kontinenata. Godine 2013, bila sam na takmičenju u Ukrajini, gde sam takođe osvojila prvo mesto. U junu ove godine bila sam na takmičenju u Stokholmu, u Švedskoj. To je bilo moje najveće takmičenje do sada, gde je učestvovalo 45 zemalja. Osvojila sam prvo mesto. Osećaj je bio predivan. Posle toga smo imali i solistički koncert. U Srbiji sam učestvovala na takmičenjima „Davorin Jenko“ u Beogradu, „Mihajlo Vuk Dragićević“ u Šapcu, zatim Vranju, Aranđelovcu… Od svih nagrada, imam jedno treće mesto, dva druga mesta, osam laureata i sve ostalo su prva mesta – kaže Jovana.

Mora da se radi tokom cele godine, kaže mlada pijanistkinja. Vežbanja su svakodnevna, ali pred neko takmičenje, vežba se do šest sati dnevno. Na pitanje šta je sve potrebno da bi neko bio uspešan u nečemu čime se bavi, Jovana odgovara:

Najbitniji je rad. Potrebna je ozbiljna posvećenost tokom cele godine. Talenat je veliki plus, ali bez rada ništa ne može da se postigne.

Tokom takmičenja, najviše su je podržavale majka i profesorka. Kaže da je majka najbolje razume, zato što je kroz isto to prošla i ona sama, pa zato zna kako joj je. Drugovi i drugarice su oduševljeni njenim uspesima u svetu, a čestitke nepoznatih joj ljudi, stalno stižu, što joj, naravno, prija. Odnos sa drugim takmičarima u svetu nije bio napet. Naprotiv, sa mnogima je ostala u kontaktu:

Svako je radio svoje, nije bilo mesta zategnutim odnosima. Sretali smo se stalno na vežbama i po hotelima, pa smo se tako i zbližili. Čujem se sa takmičarima iz Rusije. Upoznala sam i ljude koji su bili u žiriju, a dobijala sam i ponude za školovanje u inostranstvu.

Sarađivala je sa stručnjacima kao što su Jokut Mihajlović, Aleksandra Romanić, Jurij Kot, Boris Kraljević, Aleksandar Serdar,  a otkrila je i ko je inspiriše:

Uzori su mi Ivo Pogorelić, Evgenije Kisin, Marta Argerič, Gilels i Horovic. To su ljudi koje volim da slušam i volela bih da sviram kao oni. Dopada mi se njihova tehnika i muzikalnost.

BUDUĆNOST U INOSTRANSTVU

Treme se ne rešava pomoću čokoladice, već na sebi svojstven način:

Kako bih smirila tu pozitivnu tremu i uzbuđenost zbog velikog broja ljudi pred koje izlazim, samo udahnem duboko i onda sam spremna. To mi je dovoljno. Ja jedva čekam da izađem na scenu iskreno će Jovana.

Od muzike sluša sve: zabavno, narodno, psihodeliju, rep, klasiku, ali naročito voli irsku muziku, za koju kaže da je pokreće. Planovi za budućnost su joj veliki:

Već sam održala jedan solistički koncert u sali opštine grada Leskovac, a jednog dana bih volela da zasviram u „Karnegi holu“ ili dvorani „Čajkovski“ u Moskvi. Volela bih da posle srednje škole upišem akademiju u inostranstvu, možda u Beču, a možda i u Nemačkoj. Onda bi trebalo da spremim i nemački jezik. Konkurencija je velika, ali to je ono što ja volim i neće mi biti teško da se malo i pomučim oko toga kaže Jovana na kraju našeg razgovora.

www.portalmladi.com

 

Nema komentara