„HOĆU MOJU DECU DA GLEDAM, MISLILA SAM VIDETI IH VIŠE NEĆU“

1

Snežana Nena Tomić iz Paraćina napisala je na svom fejsbuk profilu tešku i potresnu priču o borbi protiv korona virusa.

JA GLAVNI AKTER FILMA, GLAVNI AKTER DRAME, GLAVNA GLUMICA U FILMU KORONA, KOVID 2019.
POGLAVLJE PRVO: Pre nego počnem kratak hronološki pregled dogadjaja.
26.03.2020. Četvrtak dobijam povišenu temperaturu, merim temperatura gura do 40-og podeoka, opšte stanje, veoma loše, pijem paracetamol, andol, temperatura ne pada, pijem opet andol, pa menjam febricet, ništa 40 stepeni, ne pada, ma ni za stepen. Osećam kao da mi neko moje telo melje u vodenici za meso, nemoć ogromna, neizreciva rečima. Policijski čas, noć pada, nema mi druge sem da čekam jutro. Decu sam odmah izolovala, otišli su na sprat da tamo budu, silaze samo do wc-a i kada hoće sebi da spreme nešto za jelo, drugačije nije moglo, jer ja nemam snage da izadjem na sprat sto bi mozda kada je moja samoizolacija u pitanju bilo itekako logičnije. Pronalazim jednu ampulu novalgetola, otvaram je i pijem , ne osećam gorcinu , ma ništa ne osećam u ustima, tog trenutka znala sam da je u meni vanzemaljac.
27.03.2020. Petak jedva sposobna ustajem i odlazim u KOVID 2019. Ambulantu smeštenu u takozvanoj baraci. Nemam snage da sedim, ležem na klupu, ulazim na pregled, doktorka me sasluša, pregleda , napiše mi terapiju i pošalje nazad kuci. Dolazim kući, iscrpljena, iznurena, bolesna do kosti, pijem terapiju, noć pada, temperatura 40, ne pada. Subota sviće, ni za gram se ne osećam bolje, temperatura me lomi, glavu ne mogu da podignem, nemam snage, ni vodu da pijem, da jedem tek ne mogu, nemam snage ni da se okrenem u krevetu.
29.03.2020. Nedelja, krećem iznurena potpuno bolesna taksijem sa svojim sinom, jer nisam sposobna sama ,znam da je bolje da ne idem sa detetom ali ne vredi, nemam snage. Dolazim do grudnog odeljenja u Paraćinu, stojim ispred, pokušavam da vidim gde mogu da udjem , na jednim vratima piše ulaz za pacijente sa visokom temperaturom, tupkam okrećem se ispred tih vrata, ušla bih, ali taktiziram, osećam da mi se u telu čudno nešto dešava, pa radje čekam ispred poslednjim atomima snage iz straha da ja ne budem ta koja će ugroziti nekog. Odjednom pojavljuje se sestra, ja joj se izvinjavam i kažem „Molim te reci doktorici da mi je mnogo loše, radim na ortopediji, prošle godine sam imala zapaljenje pluća i od tada moja pluća nisu ista, molim te pitaj doktoricu da li može da me posluša loše sam mnogo temperatura mi ne pada danima ispod 40 stepeni. Koleginica se vraća unutra, odlazi kod doktorke, i vraca se brzo, napolje. Kaze mi. Doktorka je rekla bez obzira sto ste naš radnik, procedura je takva da morate u kovid ambulantu, a oni će da odluče da li ste za nas. Neću da lazem ni sebe , a ni vas, nije mi bilo pravo, ali sam svesna da je tako bolje jer ne trebam ja jedna da zarazim celo grudno….. Mada iskreno očekivala sam da ce doktorka sa grudnog da makar okrene telefon i sugeriše doktorici iz Kovid amblante da malo obrati pažnju, ako ni zbog čega drugog onda makar zbog zapaljenja pluća koje sam preležala prošle godine, i posle koga moja pluća nisu više ista.
Doktorka me prima u ambulantu, poslusala me je i kaze, ima malo poostrenog disanja, ja komentarisem da mi temperatura ne pada ispod 40 stepeni, da se mnogo lose osecam, ona kaze, dodacu vam ja jos jedan anibiotik, ne moze da vam bude bolje za svega dva dana. Ja cutim, dosla sam kod lekara, nadam se da zna sta radi. Vracam se kuci, iznurena, bolesnija cini mi se nego kada sam posla od kuce. Kad me je videla da sam se vratila kuci moja cerka me pita sta mi je rekla doktorica, ja joj prepricavam, a ona mi kaze.’’pobogu mama pa ja kada sam te nocas masirala alkoholom ja sam pod rukom osetila koliko ti puca u ledjima, koliko skripis, kako ona na slucalice nije cula , ne razumem nista’’. Cutim , ne znam sta da kazem detetu.
30.03.2020. Zovem hitnu, vece, policijski cas, nece da dodju, razumljivo jeste do nekle, ali i nije, cini mi se ispustam dusu, pomoc nemam ni od koga, tesko mi je, lose se osecam, svake sekunde sve mi je gore i gore. Cekam jutro u panici za sopstveni zivot, cekam jutro….
31.03.2020.Utorak jutro, ustajem jedva, spremam se poslednjim atomima snage . Spremam neku torbu koju sam prvo uhvatila, jedan pampers oblacim na sebe, jer se upiskim cim se nakasljem nisam u mogucnosti da konrtolisem svoju besiku. Druga dva pampersa guram u tu torbu, kosa mi je masna, obukla sam , ne znam sta, pamucnu majicu i helanke, jaknu svlacim, oblacim, cas mi je toplo, cas mi je hladno. U torbu guram punjac, novcanik,dokumenta.Preko torbe prebacujem jedan peskir, prvi koji mi je pao pod ruku, nosim ga sa sobom, da bih na njega spustila glavu jer znam da ne mogu da sedim dugo, moracu da legnem na klupu u cekaonici. Ulazim u ordinaciju, nesigurnim koracima. Doktorica mi kaze tonom koji se po mom shvatanju granici sa blagom ironijom(biram reci sada), ’’Vama bas izgleda nije dobro cim ste spremili torbu’’. Ja pocinjem sa dve tri reci da se pravdam ne znam zasto, pokusavam da kazem da nosim pampers zbog toga sto ne mogu da kontrolisem mokracu, cujem negde kao kroz maglu njen komentar, sta ce vam ova krpa preko, ta krpa je verovatno za nju bio moj peskir, ignorisem taj nepotrebni komentar, ali mi je zaparao i usi i srce, nema veze, borim se za vazduh, ne mogu da razmišljam o trivijalnostima i nevaspitanju drugih… šalje me na slikanje, pešice idem jedva, slikaju me, prati me kolega, ne znam zasto je i pošao uopste, vracam se sa snimkom, loše je , zovu ambulantu, vade mi krv, čekam rezultat, vreme prolazi, ja ležim i čekam. Prolazi vreme, proslo je više od sat ipo, dolazi koleginica koja mi je uzela krv, ja kazem ’’molim te da li je gotov moj rezultat’’, a ona kaze, ’’koleginice ja sam Vas rezultat donela jos pre 40 minuta’’. Ja ne mogu da poverujem , 40 minuta, a niko nije ni usao u prostoriju da me pogleda, dokle cu da cekam i sta cekam.
Zvoni mi telefon, Glavni tehnicar sa mog odeljenja, mislim pita me gde si , ja odgovaram, zatim zvoni opet telefon, Dr Gagi, kaze sta radis Snezo, gde si, ja odgovaram da cekam, a sta cekam ne znam ni sama. Doktorica nema stampac, verovatno ne moze brzo rucno da popuni zeleni uput(sada sam ja ironicna), treba za to vremena, slozena je to radnja i strucna veoma(opet sam ironicna) . Zvoni mi opet telefon, Dr Gagi, kaze mi’’ Snezo zvao je direktor, cuprijska bolnica je zatvorena, smesti ce te na grudno, odmah idi na grudno doktorka Zlatkovic zna’’. U redu, odgovaram da li u sebi ili na glas, ne znam vise. Niko ne izlazi, ja cekam jos ceo sat prolazi, ja nemam pojam tacan o vremenu, samo znam da sam i dalje u cekaonici na klupi, cekam ne znam sta, taj famozni uput….
Zvoni opet, Glavni tehnicar, zatim Dr Gagi, kazu pitaju gde sam , zasto nisam vec na grudnom, ne znam sta sam odgovorila, ne znam , sta da kazem , valjda trebam da dobijem papir, uput, kako da iz cekaonice izadjem bez dokumentacije. Odjednom pojavljuje se neko, sestra, koleginica, daje mi dva papira i kaze da idem na grudno, verovatno je neko zvao u kovid 2019 ambulantu pa su zavrsili sa papirologijom.
31.03.2020. Dolazim na grudno odeljenje Paracinske bolnice. Ako nista zahvalna sam bogu sto je cuprijska bolnica zatvorena i sto sam na grudnom kod nas u bolnici. Racunam, na sigurnom sam, medju svojima, u njihovu strucnost ne sumnjam ni malo, puna sam poverenja, znam da sam u sigurnim rukama. Nazalost osecam se veoma lose, sve mi je gore. Javljam se majci da zna molim je da ne prica nista mom bratu koji je u Beogradu, a sve iz razoga jer je i on rizicna grupa, gojazan , dijabeticar… Bojim se doci ce kod mene, i izlozice se riziku. Bojim se i za roditelje, od kako je krenulo vanredno stanje, ja sam ih izolovala, bili su u svojoj kuci, izlazili samo u dvoriste, ja sam im donosila namirnice, bili su poslusni, nisu nigde isli, uspela sam da ih sacuvam do tog 31.03.2020.
Zakljucak, pet dana, od 27.03.2020. pa do 31.03.2020. VIRUS je vrsljao po mom telu, igrao je uzicko kolo u mojim plucima, pleo moravac po mojim sinusima, setao po mojim ocima, i mom nosu, grlu, grudima, stomaku, misicima, nervima. 300 sati izgubljenog vremena. 300 sati prednosti za vanzemaljca, za nezvanog gosta.
Cujem se sa decom, dogovaram sta da mi donesu od kuce, deca su mi ostala sama, dva sina i cera trudna, buduca ponosna mama blizanaca, najstariji sin ne zivi sa nama, da je dobro nadam se….boze cuvaj ga mislim u sebi.
Osecam se lose, cini mi se sve losije, dobijam terapiju, zedj za vazduhom je velika, sve veca. Dolazi doktorica Mira, kaze mi Snežo ja ću tebe da pošaljem za Beograd. Znači vrag je odneo šalu, svesna sam, znam, osećam, osećam se loše, osećam da mi se stanje pogoršava, svesna sam situacije, ne raduje me sve to, ali sam svesna da nije dobro. Javlja mi se dr Gagi čini mi se kaže misli, poslaće me u Zemunsku bolnicu, tamo ima mesta.
Svesna sam da se situacija neće popraviti, zovem moga brata, kažem mu da sam na grudnom odelenju u Paraćinu, ali da će da me pošalju za Beograd. On je zatečen mojim pozivom, sve drugo je mislim i mogao da očekuje ali da će sestra da ga nazove i kaze to što sam ja njemu rekla sigurna sam da ni u najludjim snovima nije očekivao…… Ubrzo mi brat uzvraća poziv i kaže, koliko je uspeo da se raspita biću u zemunskoj bolnici jer u drugima nema mesta. Telefon moj odjednom krece ludački da zvoni, da zvoni, da zvoni bez prestanka,. Zovu me i znani i neznani, zovu, a ja ne mogu da govorim, ne mogu ni da slušam, ne mogu da dišem, ne mogu ni da drzim telefon.. a telefon zvoni, a u meni sve vrišti, u meni sve vrišti, pustite me, pustite me ljudi, pustite me ja svoju decu više nikada videti neću, pustite me, ne ljutite se , pustite me, ja moju decu više videti neću, pustite me molim vas….. ne zovite, ne zovite me, ja svoju decu videti više neču….
Dolaze po mene, kao pakujemo nešto, ja ne znam ni šta mi se gde nalazi, ni sta vise nosim, ni sta ne nosim, ni gde su mi lekovi za pritisak koji su mi mnogo važni jer uz redovnu terapiju moj je pritisak u normali, ne znam više ništa sem da mi je loše, osecam obruč mi se oko grudi steže, sve teže i teže dišem, guši me….
Krećemo, sanitetom, krećemo, vozim se, lezim na krevetu, borim se za vazduh, ali u tim trenucima misao koja mi se najvise mota po glavi je , samo da ne padnem sa ovih nosila. Desnim laktom grčevito se držim za neki naslon od nosila… šta je zivot, duša mi je u nosu , gušim se, umirem ,a ja se plašim da ne padnem sa nosila….
JA KAO GLAVNA GLUMICA U HOROR FILMU KOVID 2019. POGLAVLJJE DRUGO
31.03.202. Stižemo u Zemunsku bolnicu, dolazimo, prilaze doktori, sestre, svi uniformisani, pod maskama, vizirima, naocarima, obučeni u skafandere, sa rukavicama….. Prihvataju me, lepo… humano…ljudski, čujem glas žene srednjih godina, dobrodošla nam mila… dobrodošla…. Emocije gruvaju u srce, u dušu, pored svih muka, pored borbe za svaki udah, evo negde sam dobrodošla i to ovako iscedjena, izmorena, bolesna, nemoćna, slomljena…..
Čujem pričaju,preispituju se, gde imamo slobodno kiseonično mesto, treba nam jedno, nemamo po sobama, ženi treba kiseonik, sada smo sve kontaminirali, hajde da smestimo ženu, kiseonično mesto treba, gde ćemo…. Neko reče, otvaramo gastro šok, tu, tu ćemo, hajde…. Ležem na krevet smestaju me, kiseonik mi daju, maska na usta, udišem , lakse je, dišem, lakse je, dišem….
Odmah , ma nije proslo ni pet minuta cini mi se, vec primam infuziju. Iznad moje glave vise dve flase, infuzije sa antibiotikom. Donose mi lek na H, taj za malariju, dve tablete, pitaju za terapiju za povisen pritisak, pricam doktoru sta i kada pijem…..Mere mi saturaciju….86…
Noc teska , sporo prolazi vreme, iz mene samo glas se cuje, aaah, aaah, jaaao, aaah, disem i ispustam zvuke…aaaah. Ne znam zasto stenjem, nesto me tera, tako uz uzdahe mozda lakse udaahnem. Na usta maska sa kiseonikom, ali gusi me i dalje, gusi….
U pozadin negde u glavi svira truba, cujem reci pesme Marka Luisa’’pokusaj, ajde pokusaj, ….. nikada nikad ne odustaj, ….bar pokusaj,….Ma hajde ustaj, samo na sebe racunaj…. mmmmm siri svoja krila ti….’’ U dusi negde odzvanjaju i stihovi severinine pesme milo moje….Setim se mog najmladjeg sina…ima samo 6 godina…Setim se….pitao me je’’ Mama da li neces ti meni da umres’’, a ja mu kazem ’’ necu sine’’, suze naviru na oci, ’’Boze ne dozvoli da slazem dete, Boze pomozi mi ne dozvoli mi da slazem dete, deca se ne lazu, deca se ne lazu, obecanja koja se daju deci uvek trebe da se ispune, Boze molim te ne dozvoli mi da slazem dete’’.
Suze, strah, bol, vazduh, udah, fali mi , fali mi vazduha….Nemam osecaj u ustima nikakav, nista nema ni ukus, ni miris….
U narednim danima bila sam veoma ozbiljan kandidat za respirator, kiseonik mi je isao i do 15 l, trudili su se svi doktori, sestre…trudili su se maksimalno svi, trudila sam se i ja…Proliv je poceo da me opseda, pijem probiotik, ali trenutno ne pomaze, za tri dana dobila sam dekubit na desnom boku… Cuj ja i dekubit, nepojmljivo, gotovo mi se cini nemoguce, ali cini se i nemoguce to da sam toliko bolesna i nemocna i vezana za krevet, a jesam. Tesko je, saturacija varira, iz minuta u minut, 86, 84, 89, 75, 80, 78, 92, 78……vreme prolazi. Osecam da mi sa lica ustvari sa sluzokoze sa obraza iznutra u ustima, odpada sluzokoza, kao da se ljusti, otpadaju parcici…., ja ih gutam, jedem sa ono malo hran koju jedva proguam.
Osvanuo je 06.04.2020. Ponedeljak, taman sam pomislila da sam prekrcala najgore sto je moglo da mi se desi i da me snadje. Vizita stize, slazu se moja saturacija je stabilnija od nocas. Kaze mi doktorka, bilo bi dobro da se opet okrenete na stomak. Ja odgovaram da hocu, ali kaz0em da sam mnogo, mnogo umorna, i pitam da li mogu makar malo, makar desetak minuta da sednem, pa cu posle toga opet da legnem potrbuske. Doktorica kaze, mozete naravno. Sreca u nesreci, krevet je super, komande ima, dize se uzglavlje, spusta. Pritiskam dugme, uzglavlje se dize, a ja skoro da potpuno sedim u krevetu. Koje olaksanje, sedam dana nisam digla glavu iz horizontalnog polozaja. Sedim, i razmisljam osecam blagu vrtoglavicu. Moj brat mi je doneo jagode, a one crvene, zrele, socne, u zivotu lepse okusila nisam. Jedem , grizem, jednu, drugu, uzivam, bas uzivam u svezini u ukusu, ostavljam preostale, mislim u sebi dosta su dve, jesces opet kasnije…..Odjednom osecam nesto toplo sliva mi se niz grlo. Osecam toplo, mislim, sta je ovo, pljuvacka, sline, boze ne mogu da stignem da progutam koliko mi se sliva odozgo, negde odozgo…. Kapiram sta se desava tek kad krv mi krene na nos. Molim jedva pokretnog gospodina, zovite ih brzo molim vas krvarim…. Gleda me čovek unezveren, uplašen, hvala mu do neba što nalazi snage i nesigurnim koracima odlazi i zove sestre, kaze dodjite, žena krvari….Odjednom puna soba lekara i sestara…oko mene… gledaju me, čujem zovu otorinolarinologa…. Ja krvarim, moj peškir nije vise beo crven je, majica isto tako bela nije , crvena je, krv curi iz nosa ne mogu da ga zaustavim…. jedna doktorica reče, oborite je na ledja…. a ja u panici, oni ne znaju da ja gutam uporno, krv mi se iz sinusa sleva, ja ne mogu da postignem da je progutam, curi odozgo kao da je neko česmu odvrnuo. Doktor dolazi i kaže, meni je žao ali meni moj načelnik nije rekao ni naložio šta ja da radim u ovakvim situacijama. Doktorica mlada kaze mu, fali vam konsultacija, pišite mu konsultaciju, a on ne ne treba konsultacija, ja sam došao ali meni moj načelnik nije rekao sta ja da radim u ovakvim situacijama, doktorica se ljuti, glasno govori, pobogu kolega zena je 69. godiste mlada žena, da li ćemo mi svi da gledamo a žena da nam iskrvari… Ja se gušim, davim, mislim u sebi, preživela si i izbegla respirator, ali sada ti je kraj, gotovo je, umri mrcino, bolje ti jedna nego dvadeset čoveka oko tebe. Pokazujem mladoj sestrici koja stoji preko puta mene, više očima nego rečima, pomozi mi gušim se, pomozi mi da sednem…Ona prilazi, donose led, stavljaju mi na vrat. Sestra Jelena me hvata za koren nosa i steže jako, drzi, stiska….. Krv i dalje curi . U ustima osećam da mi se zgrušala krv negde ljulja oko ždrela, visi, golica mi resicu, tera na povraćanje… Pokušavam da uhvatim to klube sto me muči, guram ruke, prste, peskir, majicu ne bi li ulovila zgrušanu krv što mi visi i pojačava nagon na povraćanje…Mučim se, mučim , trudim neumorno, guram , vadim, guram prste, nema nista, nema, ne mogu da uhvatim , ne mogu da ulovim. Odjednom uspevam da zahvatim sluz, sline, žele masu crveno providne boje, ispade ugrušak krvi ogroman, kao da sam celu činiju roze pudinga isipala ispred sebe… Laknu mi…doktorica reče, juuu, šta zena izbaci, prisebna zena, hvala bogu….Laknu mi, laknu, hvala bogu, sada ce da bude dobro. I dobro je , dobro mi je…….
Posle toga koleginice su me presvukle, krvave stvari odložismo u čistu kesu za djubre. Krvarila sam jos nekoliko narednih dana ali ni izdaleka tako obilno, uglavnom sam uspela sama da se snadjem i zaustavim krvarenje… Dvadeset dana ustala iz kreveta nisam, to malo sto sam uspela da pojedem jela sam iznad kese za djubre. Trazila sam od brata da mi ih donese. Rasprostrem kesu, a u nju bacen krvav peskir, bacena moja krvava majica, tu pored ni sama ne mogu da verujem, stoji sklopljen pampers, znam ja u njemu ima i mog izmeta, tu pored, prljav wc papir, prljave vlazne maramice, kojima sam se brisala…..grozno….do samo pre nekoliko dana potpuno nezamislivo i nepojmljivo….ali nazalost sada je to moja stvarnost….. Donose hranu, okrecem se na desni bok, boli me, namazala sam cink vitaminsku mast, dekubit pece, boli, ali posle kreme bol je malo blaza… Jedem, gutam, nemam osecaj sta jedem, da ne vidim, ne bih znala sta jedem… Toce mi vodu u male flasice, sa njima iznad kese operem ruke, kako tako, umijem se, malo osvezim, pijem vode, pijem vode, znam da mi je ona neophodna, pored kiseonika, ona za mene znaci spas, znaci zivot.
Pored mene lezi i jeci stariji gospodin, duge kose, duge brade, osobenjak, slikar, dosao iz francuske, do juce je setao, sada ga bolest savladala, ne moze da jede, moli sina dok pricaju telefonom da mu posalje banane, kaze, ne mogu sine da pricam, ne mogu, telefon mi je tezak dva kilograma…Ja mu nudim bananu, on zahvalan do neba, uzima jede, dobro je mislim u sebi, dobro je da pojede makar nesto. Moj brat kada je za mene donosio paket doneo je i puno sokova i cokolada za osoblje, medjutim ono sto nismo znali to je da sestre i lekari niti jedu niti piju za vreme kojeprovode na poslu…. Uniformisani, pod maskama, vizirima, naocarima, rukavicama, stvarno i nisu u mogucnosti da bilo sta konzumiraju, jer bi sami sebe izlozili riziku i kontaminirali se…Tako da sokovi ostase, doneli ih meni, ja rekla sestri da podeli pacijentima, jednu koka kolu uze gospodin slikar….pije…i zahvaljuje…Posle toga bilo mu je danima jos gore, jos je bio slabiji…. Ja gladna…a on ne moze da jede, njegov nedirnut obrok servirke, uzmu i bace…a ja gladna…. Onda sam se odlucila da ga pitam hocete li da jedete, necu ne mogu, ne mogu…. ja se odvazim i uzmem njegov deo, pojedem i njegovu zdenku, malo mi je bolje,……sutradan isto nece da jede….ja sa veliko grizom savesti uzimam njegovu virslu i jaje….onda zovem brata i placem…. brate ja sam ukrala hranu od coveka do mene, a to bi servirke bacile on ne moze da jede, moj brat mi kaze, tesi me, ne sikiraj se, i ja bih isto uradio, bolje ti da pojedes nego da one bace, ne brini se, ne sekiraj se….
Ono sto u normalnim uslovima ne bih ni mogla da zamislim sada je postalo moja stvarnost, postalo mi je cak i normalno.
Dvadeset dana nisam ustala iz kreveta, mic po mic, dan po dan, bilo mi je bolje, prebacise me u drugu sobu, kardiologija 3…. Tu su ljudi pokretni, laksi pacijenti, meni je kiseonik jos neophodan, nosim masku non stop…. Pitam doktore na viziti, recite mi ja bih da se odvazim da sednem, doktor kaze, super, ja bih to puno voleo i to je sada u ovom periodu lecenja veoma neophodno za vas, Vasa klinicka slika je bila mnogo teska, treba da ustanete, ali ne smete sami da Vam se ne slosi, doci ce neko da Vam pomogne…obraca se sestri, kaze da se organizuju i da mi neko pomogne da sednem…. Sestra klima glavom…. Svesna sam ja nema ih dovoljno, puno posla imaju, ali ja sam resena da ovo sto sam postigla do sada nikako ne pokvarim..Sedam polako, trudim se, osecam manta mi se u glavi, ali bice bolje, bice bolje….znam ,mora biti… Kazem ovim momcima u sobi… nista ne trazim od vas, pomoc mi ne treba, sama cu sve, samo vas molim da mi natocite vodu jer bez nje ne mogu… i molim vas da me samo s vremena na vreme pogledate kako sam , ako nesto lose primetite zovite doktore, sestre… kazu mi ne brini tu smo…
Sedam uporna sam, snaga me izdaje, nemam je , izvlacim snagu iz pete cini mi se, ali sela sam , sedim, drzim se grcevito za krevet, drzim se manta mi se, ali ne odustajem, znam da sto pre pocnem da sedim , pre cu i da ustanem…. sedim, dolazi rucak, sedim i jedem sedeci…..srecna sam, presrecna… naravno pisem bratu poruku, da mu se pohvalim, da mu kazem za moj veliki uspeh…. Da njega nije bilo ne bih izdrzala, od kada sam u bolnici nije me napustao ni na tren… Kao da je legao pored mene i drzao me za ruku 24 sata…..
Uspela sam, legla sam da se odmorim, legla pa opet ustala da sednem… Sutra opet, ustajem da sednem, imam zelju da koracam, ali osecam veliku slabost, veliku nemoc, tako da sam skromna, ne zurim, jer sto je brzo , to je i kuso…znam da nikako ne smem ovo sto sam postigla da pokvarim, a i verujem bolje je dve sekunde sporije, nego skroz pogresno…. Sedim, jedem sedeci, dorucak, rucak, vecera, srecna sam, do pre dva dana, ovo sada mi je bilo nezamislivo….
Vizita, saturacija dobra , ali kiseonik jos uvek nosim, budi mi sigurnost, ne znam da li mi stvarno treba ili mi je lakše, ili sam samo psihički sigurnija sa maskom i kada znam da ga dišem…Pitam, ja sam dva dana sedela, ja bih pokušala da stanem na noge, doktor kaze, super, i ja bih to mnogo voleo, opet se obraća sestri, da se organizuju da mi pomognu, meni kaže, nikako nemojte sami , nikako nemojte sami….Čekam, sedim , nema nikoga, ustvari ima ih, čuju se koraci po hodnicima, ali u sobu niko ne ulazi …..
Ja rešena da danas ustanem, i napravim prve korake, razmisljam kako ću. Odmeravam svoju snagu, volju imam, u nju nikako ne sumnjam, ali snaga mi trenutno nije bas jak argument. Odjednom mi sine… vidim pored svog kreveta stalak za infuziju, visok, stabilan,lagan, od metala, sa cetiri tockica. Hvatam se za njega, kesu od katetera stavljam na njega i ustajem polako desnom rukom drzeci se za njega, a levom rukom drzeci se za krevet …. Hodam , hodam, koracam, nekoliko koraka udesno, zatim nekoliko koraka ulevo… Noge klecaju, butine podrhtavaju, ali uporna sam, desno pet koraka, pa levo pet koraka…., a sve desnom rukom drzeci se za stalak a levom drzeci se za krevet…koracam, a sve vreme su mi butine pislonjene na krevet iza mene…
Srecna sam , presrecna, do pre tri dana ovaj danasnji poduhvat je za mene bio misaona imenica….
Hej zivote, težak li si. Kako god iz dana u dan sve mi je bolje. Dvadeset i više dana ležim u bolnici, noći su duge , preduge, dani malo kraci, ali i oni su naporni… Dvadeset i kusur dana ležim u bolnici, ali kada pogledam iz sebe nemam osecaj o tolikom proteku vremena, ne nemam predstavu da je prošlo vise od dvadeset dana, tek kao da je proslo dva dana…., jer vreme kao da je stalo za mene, vreme kao da se ukočilo , kao da stoji i čeka da vidi sta ce biti sa mnom, da vidi hoću li da se izborim sa bolešću, hocu li da pobedim virus….I pobedih…zahvaljujuci osoblju zemunske bolnice, zahvaljujuci mom bratu koji me ni na sekund nije ostavio samu, pobedih zahvaljujuci divnoj doktorici plemenitog srca Veroslavi Stanković. Ta divna zena nije me napuštala 24 sata. Bila je tu za mene i mog brata, non-stop, našla nam se i bila je moje svetlo na kraju tunela, na svako moje pitanje, dala mi je odgovor, odagnala je svaku moju sumnju, nedoumicu, tugu i strah. Hvala joj do neba. Hvala joj od srca. Ona je živi dokaz da plemeniti ljudi postoje. To mi daje nadu i veru u život i radost…taj osećaj oplemenjuje sve moje buduće dane….
JA KAO GLAVNA GLUMICA U HOROR FILMU COVID 2019. POGLAVLJE TRI
Eto dodje dan da idem kuci, 21.04.2020. Čekala sam na sanitet ceo dan, krenuli smo iz Beograda u 22h uvece, kuci sam stigla oko Jedan sat posle ponoci, ali neka, dosla sam kuci, srecna sam…. Decu ne mogu da zagrlim, ali pogled na moje macice, vraca mi mir u srce i dusu, sve ce sada biti bolje…, tu sam na sigurnom, tu sam sa mojom zlatnom decom…. Kuća mi izgleda sasvim u redu, čisto je, odgovorni su bili, moja zlatna deca, čuvali su se medjusobno i bili su vredni, čuvali su lepo mladjeg brata…ponosna sam…znam sada da sam kao roditelj odradila dobar posao…
San neće na oči ali neka, ne moram da spavam….hoću decu moju da gledam…mislila sam videti ih više neću…..

 
 
 
 

1 KOMENTAR

  1. E sad, doktori i takozvane medicinske sestre Pomoravlja a posebno Jagodine, pročitajte ovaj tekst veoma pažljivo i setite se Hipokrata kome ste se zakleli, tako se radi profesija za koju ste se odlučili.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas da unesete ime