Nedavno mi je jedan moj kolega rekao: “Svakodnevno preklinjem sebe da ne odustanem!“

Da li ustati ili odustati? Stiče se utisak da je ovo postalo pitanje svih pitanja, filozofija današnjeg načina života, ispunjenog nesrećama, bolešću, iznenadnim nerazumnim smrtima, razočarenjima u ljude koje smo voleli. Čini se da je danas najteže samog sebe naterati, nagovoriti, uveriti da se istraje i da se od svega ne dignu ruke. Šta pri tom samom sebi ponuditi kao protiv-uslugu? Kako sebe nagovoriti da se nastavi putem koji nam više ne deluje obećavajuće? Kako ne odustati od svoje ideje i kada ona naidje na osporavanja i teškoće?

Lako je druge zamoliti da nam posvete svoje vreme i da učine napor da nam pomognu i priteknu u pomoć. Blagi smešak, prijatno i ljubazno ophodjenje, svest o tome da za nas čine značajnu stvar, uvek je nekako dovoljno i čini čuda. Ali kako samog sebe šarmirati? Jednostavno sebi ništa drugo i ne možemo da predočimo sem činjenice da ne možemo da živimo na ovoj planeti pasivno, gledajući kako se ona okreće, već nešto moramo i da radimo. Sasvim sigurno u nešto moramo da verujemo i nečemu da stremimo. Možda danas i nije bio neki povoljan dan za ustajanje, ali na istom tom mestu bićemo i sutra i prekosutra…

Zato širok osmeh na lice i po ko zna koji put zamolite sebe da ne odustajete. Po svoj prilici to daje nadu, puni nas pozitivnom energijom i pozitivnim mislima. Na taj način više cenimo sebe i sve ono što radimo i onda kada nam se jednostavno ne radi. Onda kada smo lenji i kada ne vidimo svrsishodnost svog truda.

Najveća dobit je pobeda nad samim sobom, nad vlastitim strahovima, nemoćima i razočarenjima. Ako uspevamo sebe da pokrenemo, uspećemo i bilo šta drugo. Čovek nije u dovoljnoj meri svestan činjenice da je samom sebi istovremeno i najveći neprijatelj i najbolji prijatelj, a dobar prijatelj uvek veruje u nas i bodri nas da istrajemo.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara